Dokazi su jasni. Predsednikovanje Donalda Trampa je erodiralo meku moć Amerike.
Samo 30 odsto ljudi koji su ispitani u 134 zemlje u anketi agencije Galup su imali pozitivno mišljenje o Sjedinjenim Državama pod rukovodstvom Trampa, što je za gotovo 20 procentnih poena manje u odnosu na period kada je na predsedničkoj funkciji bio Barak Obama. Istraživački centar Pju je pronašao da se Kina s pozitivnim rejtingom od 30 odsto gotovo izjednačila sa SAD. A britanski indeks „Meka moć 30“ je pokazao da je Amerika s prvog mesta iz 2016. prošle godine pala na treće mesto.
Oni koji brane Trampa odgovaraju da meka moć nije važna. Trampov direktor za budžet Mik Malvejni najavio je „budžet tvrde moći“ pošto je za trideset odsto skresao finansije za Stejt department i Agenciju SAD za međunarodni razvoj. Onima koji promovišu „Ameriku na prvom mestu“ u drugom planu je šta ostatak sveta misli. Da li su u pravu?
Meka moć se zasniva na privlačnosti, a ne na prinudi i plaćanju. Njome se ljudi kontrolišu prijemom u članstvo, a ne prisiljavaju se. Na ličnom nivou mudri roditelji znaju da će njihova moć biti veća i da će duže trajati ako svojoj deci ilustruju zdrave etičke vrednosti umesto da se uzdaju u batine, davanje dozvola i oduzimanje ključeva od kola.
Slično tome, politički lideri su dugo smatrali da moć potiče od sposobnosti da se postavlja agenda i određuje okvir debate. Ako mogu da te navedem da želiš ono što ja želim, onda ne moram da te prisiljavam da radiš ono što ne želiš. Ako SAD zastupaju vrednosti koje ostali žele da slede, mogu da ekonomišu štapovima i šargarepom. Uz tvrdu moć privlačnost može da bude moćan multiplikator.
Meka moć zemlje prvenstveno potiče iz tri izvora – iz njene kulture (kada je atraktivna za druge), iz njenih političkih vrednosti kao što su demokratija i ljudska prava (kada im je dorasla) i iz njene politike (kada se smatra legitimnom jer je uokviruju izvesna doza pokornosti i svesti o interesima ostalih.) Načinom na koji se ponaša kod kuće (na primer, štiti slobodu medija), u međunarodnim institucijama (konsultuje druge i multilateralizam) i u domenu spoljne politike (promoviše razvoj i ljudska prava) Vlada neke zemlje može svojim primerom da utiče na druge. Tramp je u svim ovim domenima preinačio američku politiku.
Srećom, Amerika je više od Trampa i od vlade. Za razliku od aduta tvrde moći (kao što su oružane snage), mnogi resursi meke moći su odvojeni od vlade. U liberalnom društvu vlada ne može da kontroliše kulturu. Zapravo, odsustvo zvanične kulturne politike može samo po sebi da bude izvor privlačnosti. Holivudski filmovi kao što je „Doušnik“ (The Post), koji prikazuje nezavisne žene i slobodu medija, može da privuče druge. To isto može da se postigne humanitarnim radom američkih fondacija ili blagodetima slobode istraživanja na američkim univerzitetima.
Činjenica je da firme, univerziteti, fondacije, crkve i druge nevladine grupacije razvijaju sopstvenu meku moć koja može da osnaži zvanične spoljnopolitičke ciljeve ili da bude u sukobu sa njima. A svi ovi privatni izvori meke moći će najverovatnije postajati sve važniji u eri globalnih informacija. To je još jedan razlog više da vlade obezbede garancije da njihovi postupci i politika stvaraju i jačaju, a ne slabe i ne rasipaju njihovu meku moć.
Unutrašnja ili spoljna politika za koju se ispostavlja da je licemerna, arogantna, ravnodušna prema stavovima drugih ili je zasnovana na uskoj koncepciji nacionalnih interesa može da osujeti meku moć. Tako na primer, nagli pad atraktivnosti SAD u anketama javnog mnjenja koje su sprovedene nakon invazije na Irak 2003. predstavljao je reakciju na Bušovu administraciju i njenu politiku, a ne na SAD generalno.
Rat u Iraku nije bila prva politika Vlade zbog koje su SAD postale nepopularne. Sedamdesetih godina prošlog veka mnogi ljudi širom sveta su se protivili ratu SAD u Vijetnamu, a status Amerike na međunarodnoj sceni odražavao je nepopularnost te politike. Kada se politika promenila, a sećanja na rat izbledela, SAD je povratila veći deo svoje izgubljene meke moći. Slično tome, nakon rata u Iraku SAD su uspele da povrate veliki deo svoje meke moći u većini regiona sveta (mada u manjoj meri na Bliskom istoku).
Skeptici bi možda mogli i dalje da tvrde da uspon i pad američke meke moći i dalje nije mnogo važno pitanje jer zemlje sarađuju iz sopstvenih interesa. Ali ovoj tvrdnji nedostaje ključna stvar – saradnja je stvar stepena, a na stepen utiče privlačnost ili odvratnost. Štaviše, uticaji meke moći neke zemlje se šire na nedržavne aktere – na primer, tako što pomažu ili sprečavaju regrutovanje u terorističkim organizacijama. U eri informacija uspeh zavisi ne samo od toga čija vojska pobeđuje, već i od toga čija priča pobeđuje.
Jedan od najvećih izvora meke moći Amerike jeste otvorenost njenih demokratskih procesa. Čak i kada pogrešna politika umanji njenu atraktivnost, sposobnost Amerike da kritikuje i koriguje svoje greške čini je atraktivnom za druge na jednom dubljem nivou. Kada su demonstranti u inostranstvu defileom iskazali protivljenje Vijetnamskom ratu, često su pevali „We Shall Overcome“ (Prevazići ćemo teškoće), himnu američkog pokreta za građanska prava.
I Amerika će gotovo sigurno prevazići teškoće. S obzirom na prethodno iskustvo, ima nade da će SAD povratiti svoju meku moć nakon Trampa.
Autor je profesor na Harvardu. Napisao je knjigu „Budućnost moći“.
Copyright: Project Syndicate, 2018.
www.project-syndicate.org
https://www.danas.rs/svet/tramp-i-pad-meke-moci-sad/
