ПОЧЕЦИ СРПСКЕ ДИПЛОМАТИЈЕ

У малој дипломатији независне Србије учествовале су значајне, веома образоване личности које су много допринеле у националним пословима

Године 1880. Лаза Костић, знаменити песник, дугогодишњи борац за националну ствар, образовани интелектуалац који је говорио шест језика, накратко и дипломата, из Београда је писао једном пријатељу у Нови Сад:
„Молим те, пожури експедицију, иначе сам у великој неприлици. После скупштине треба ускоро да пођем у Русију, а имаћу толико трошкова колико ми државна каса неће напирити. Морам нпр. наручити униформу будаласто скупоцену, стајаће ме 100 дуката, без тога ме неће примити у Зимском Дворцу, а замењиваћу посланика.”
Захваљујући блиској сарадњи с министром иностраних послова Јованом Ристићем, коме је био секретар у току Берлинског конгреса, Лаза Костић је 6. марта 1880. године указом кнеза Милана постављен за „уговорног (контрактуалног) секретара III класе” у представништво Србије у Петрограду. Србија је годину дана пре тога отворила прво представништво у Русији. Костић, који чак није ни био држављанин Србије (него Аустроугарске) у јулу 1880. године стигао је у Петроград, где је одмах постао и „отправник послова”, то јест замењивао је првог српског посланика у Русији Милисава Протића, који је отишао на одмор.  За дипломатску униформу, која је у то доба била обавезна, новац је морао да посуди од Министарства иностраних дела, за шта је била потребна одлука самог министра Ристића.
Костић је с полетом кренуо да обавља дипломатске послове у руском друштву. Стасит, леп, образован и речит – брзо је стекао пријатеље и постао омиљен. Међутим, наш песник је већ доста навика – које су се косиле с бирократским стилом рада – стекао у годинама боемског живота. Устајао је доцкан и у канцеларију ишао тек кад би обавио свој обред у виду физичких вежби, обилног доручка и шетње. Посвећен „високој политици”, мрзео је да обавља обичне чиновничке послове, попут овере докумената, издавања пасоша, исплата инвалиднина и слично. Својеглав, ћудљив, сујетан и ненавикао на хијерархију, Лаза Костић провео је врло кратко време у представништву Србије. Већ у новембру 1880. године, након пада Јована Ристића с власти, нови српски министар отказао је уговор с новопеченим дипломатским секретаром у Петрограду.
Након смене, следиле су недоказане оптужбе и оговарања бивших „колега” око наводне утаје новца и непрофесионалног понашања. Лаза је о томе иронично писао: „Из Београда је одмах јављено бечким новинама да сам покрао касу Посланства из ког су нестали документи од пресудне важности по будућност и егзистенцију Србије. У ствари ја нисам примио ни копејке од посланика и живео сам од позајмница…” Након повратка у Београд, где га више нико неће питати за новац, гневног Костића судбина ће упутити ка неким другим хоризонтима, прво у Црну Гору, у службу код књаза Николе, а касније поново у Аустроугарску. Није познато шта је урадио са с муком купљеном дипломатском униформом.

Велике силе и комшилук

Краткотрајна дипломатска каријера Лазе Костића остварила се у време кад је нова независна Србија тек успостављала дипломатску мрежу у иностранству. Након што су европске силе на Берлинском конгресу, јула 1878. године, Србији признале независност, већ у октобру исте године донето је министарско решење о дипломатским заступницима. Њиме су предвиђени положаји за највише дипломате у складу с већ уобичајеним међународним правилима. Одређене су три категорије заступника: изванредни посланик и пуномоћни министар, министар резидент и отправник послова. Србија је до тада имала само три представништва различитог положаја и назива у иностранству: у Цариграду (капућехаја), Бечу (агент) и у Букурешту. На основу одлуке из октобра 1878. године, први званични изванредни посланици и пуномоћни министри постали су: некадашњи председник српске владе Филип Христић (у Цариграду) и некадашњи министар финансија Коста Цукић (у Бечу), док је наредног лета представник у Букурешту (каријерни дипломата Милан Петронијевић, иначе син познатог уставобранитеља и дипломате Аврама Петронијевића) добио положај министра резидента.
Јован Ристић је, као министар иностраних дела, 18. јануара 1879. године предложио усвајање Закона о дипломатским заступништвима и конзулатима српским у иностранству који је поставио темеље модерне дипломатске службе у Србији. Осим већ поменута три висока дипломатска положаја, Закон је предвидео и дипломате у нижем положају: дипломатске секретаре и аташее, као и техничка лица при представништву – тумаче (драгомане). Њиме је први пут у Србији основана конзуларна служба (коју могу да имају само суверене државе).   Предвиђене су две врсте конзула: награђени (каријерни) и ненаграђени (почасни), као и три конзулске класе (положаја): генерални конзул, конзул и вицеконзул. (Занимљиво је да је између 1879. и 1918. године Србија имала 81 почасни конзулат.) Најзад, истим законом Србија је, уз три постојећа, најавила отварање још осам нових дипломатских представништава: пет при великим силама (Париз, Лондон, Берлин, Рим, Петроград) и три у суседним земљама (Атина, Цетиње и Софија).
На основу тог закона, већ 1879. године отворена су нова представништва у Петрограду, Паризу и Софији (пошто је Бугарска још била вазална земља, софијско представништво дуго је носило назив заступништво).   Први наши посланици у овим земљама били су: у Петрограду већ поменути Милисав Протић, у Паризу Јован Мариновић, а у Софији Сава Грујић. Наредних година отворена су и представништва: 1880. године у Берлину (посланик Милан Петронијевић) и Лондону (Филип Христић), 1881. у Риму (песник Милан Кујунџић Абердар), 1882. у Атини (Сава Грујић). Последње отворено посланство (заступништво до 1909) било је на Цетињу – тек 1897. (први заступник био је Александар Машин). Први каријерни конзулат Србија је отворила 1882. године – у Будимпешти, а наш први генерални конзул постао је Петар Стајић.
Лаза Костић, повратник с краткотрајне дипломатске службе из Петрограда, написаће један од можда првих чланака на тему која ће до данас остати омиљена у новинарству и јавности: ко су дипломате и како се води кадровска политика Србије. У тексту „Наше нове дипломате” (1882) Лаза ће „оплести” своје бивше колеге. По њему, тадашњи председник владе Милан Пироћанац извршио је избор тако да „се види да нису људи употребљени ради места, него места ради људи”. Нови секретар посланства у Бечу „случајно” је био брат једног министра, посланик у Риму (Абердар) такође је „рођак” важног политичара, посланик у Софији и генерални конзул у Букурешту унапређени су на та места само зато да се уклоне с положаја у министарству, како би се отворила места за „љубимце”. Ово је вероватно била мала освета сујетног песника, несуђеног дипломате, свом некадашњем послодавцу.

Духовита упутства

Лаза Костић ипак је био превише строг и личан. У малој дипломатији независне Србије учествовале су (уз уобичајене изузетке) значајне, веома образоване личности које су много допринеле у националним пословима.   Већина њих била је образована у иностранству. Тако је наш први посланик у Паризу Јован Мариновић (1821–1893) био француски ђак и изврсно је говорио француски. Он је као посланик у Паризу остао десетак година (1879–1889). За младих дана – још 1854. године, односно у време Кримског рата – био је послат на тајни задатак у Париз, како би придобио цара Наполеона III за српске циљеве. Међутим, није могао да буде званично примљен код министра иностраних послова Француске, јер је био представник вазалне земље. Значајан политичар средине и друге половине 19. века, Мариновић је годинама био врло близак сарадник и пријатељ Илије Гарашанина. Као вођа конзервативаца, заузимао је високе положаје. Био је председник Државног савета, министар финансија и председник српске владе (1873–1874). Под његовим председништвом уведене су многе реформе у Србији, попут укидања телесног кажњавања (батинања), увођења сребрног новца и метричког система и друге.
Једна од најпредузимљивијих политичких личности свог времена који је оставио доста биографских записа, романа и песама био је Владан Ђорђевић (1844–1930), српски посланик у Атини (1891–1893) и у Цариграду (1894–1897). Завршио је студије медицине у Бечу и постао први српски школовани хирург, основао је прву здравствену службу у земљи као и први војни санитет. Био је и суоснивач Црвеног крста, а четири године провео је на челу Београдске општине (1884–1888). За њега је Чедомиљ Мијатовић написао да је „био један од најблиставијих људи у Србији између 1870. и 1900. године”. Близак краљу Милану, „бучни, самољубиви и славољубиви” Ђорђевић заузимао је положај министра у неколико влада, а био је и председник владе у време краља Александра Обреновића (1897–1900). Одлазећи у дипломатску службу у Атину 1891. године, суочио се с тешкоћом честом у дипломатији: наиме, нико му није дао јасна упутства шта треба да постигне на свом новом положају, односно с којим циљем треба да води преговоре с грчким политичарима. Председник владе само му је штуро напоменуо да је „најглавније да дражи Грке против Бугара”.

Ђорђевићев предвиђени састанак уочи одласка у Атину с тадашњим намесником и најискуснијим српским дипломатом – Јованом Ристићем – отказан је у последњи час. Покушао је да му помогне побратим и делимично колега у дипломатском послу Стојан Новаковић дајући му општа, духовита упутства како да преговара с Грцима око поделе утицаја у Македонији:
„Ако дакле можеш да се начиниш пребијен због Битоља и уплакан због Струмице, па их превариш, а то је тешко, да приме ону тачку – онда би још остало да се заузда шовинизам у Београду (мисли: да се ограниче српски максимални захтеви)… У таквом случају се иде политиком кнеза   Милоша, вечитим моделом за сву нашу дипломатску и политичку радњу. Свуд смишљај изласке, прелазе, да се добро зашећери и исецка, али не треба сећи, већ оставити несвршено, како би се могло лакше други пут наставити…”
И један други савет који је Ђорђевићу упутио побратим Стојан важи за сваког дипломату у свако доба:
„Ти си на стражи и на команди усред битке. Стој где си док не дође команда; кад команда нова дође, ради шта се нареди.”

Плави се Јадран таласа

Наш посланик у Лондону (други по реду, након Филипа Христића) постао је 1884. године знаменити политичар свога доба, министар и књижевник Чедомиљ Мијатовић (1842–1932). Био је изузетно занимљива личност, близак пријатељ краља Милана, духовит и врло образован – права ренесансна личност. Написао је неколико историјских романа који су били врло читани у Србији 19. века. Био је више пута и министар финансија, као и министар иностраних дела. Био је такође суоснивач Напредне странке и утемељивач Народне банке. Осим у Лондону (посланик 1884, 1895–1900, 1902–1903), радио је и као посланик у Букурешту (1894) и Цариграду (1900). У „Успоменама балканског дипломате” Мијатовић је оставио живе портрете савременика, као и згоде из дипломатског живота и с дипломатских конференција. Илуструјући британски хумор, Мијатовић прича како му је, након молбе да се британска влада заузме за Србију, британски министар спољних послова лорд Солзбери одговорио:
„Уверавам вас, мој драги посланиче, да Србија има нашу наклоност. И у будућности ћете увек имати нашу моралну подршку, под условом да не тражите да се ми боримо за вас против Аустрије и Турске, и под условом да не очекујете да вам позајмљујемо новац.”
Једном приликом, након што је Солзберију подуже описивао славну српску прошлост, овај му рече:
„Веома сам вам захвалан што сте ми испричали нешто што нисам знао…   Али, драги посланиче, за вас би било боље да сте имали мање блиставу прошлост, а наместо ње, једну луку на Јадрану, у којој би британски трговци могли продавати своју робу.”
Солзбери се весело смејао на своју досетку, али се Мијатовић није дао помести:
„Ваша милост је у праву. И зато се надам да ћете нам помоћи да добијемо луку на Јадрану!”
Кад је из Лондона прешао да буде посланик у Букурешту, упознао се с британским отправником послова Сандерсоном који му је приредио пријатно изненађење.
„Неколико дана касније, он је дошао у моју собу, носећи огроман капут од медвеђег крзна. Рече ми: Лорд Солзбери вас је препоручио мојој бризи.  Приметио сам да се возите градом у зимском капуту, који је сасвим довољан у Лондону, али је бескористан у Букурешту с његовом руском зимом. Ово ће спречити да озебете.”
После мало снебивања, Мијатовић је прихватио необичну помоћ.
Стојан Новаковић (1842–1915) историчар, политичар, државник и дипломата, припадао је истој генерацији као Мијатовић и Ђорђевић. Био је сигурно највећи научник међу високим српским политичарима и дипломатама као и најзначајнији дипломата међу научницима. Оставио је посебан печат у дипломатској историји независне Србије.
За разлику од већине набројаних, који су у првом реду били политичари и државници, а повремено и дипломате, Ђорђе Симић (1843–1921) је типичан представник српског дипломате од каријере крајем 19. века. Потицао је из познате породице. Његови отац Стојан и стриц Алекса били су блиски сарадници кнеза Милоша, уставобранитељи и богати људи. Ђорђе је добио добро образовање у иностранству, у Немачкој и Француској, да би затим дуго радио у Министарству иностраних дела, поставши и начелник политичког одељења. Године 1882. постао је заступник Србије у Софији, а касније је службовао као посланик у Петрограду, Риму, Цариграду и (најдуже) у Бечу. Накратко је био и председник владе Србије (1894. и 1896–1897). Симић је био човек отменог понашања и прави дипломата старог кова, али није имао предузимљивост нити способност једног Новаковића или Ђорђевића.

Мала управа

Деведесетих година 19. века главна посланства Србије (Беч, Петроград, Цариград, Париз, Лондон, Атина) била су углавном резервисана за групу људи – дипломата и политичара – која је постала незаобилазна приликом одређивања посланика. „То је била дипломатија у којој је свако знао свакога” и у коју су спадали политичари који су бар једном или више пута били председници владе или министри: Чедомиљ Мијатовић, Стојан Новаковић, Милан Христић (син Филипа Христића), Сава Грујић, Владан Ђорђевић, Ђорђе Симић, Љубомир Каљевић и, неко време, Михајло Вујић и Никола Пашић.
Ипак, Србија, као млада и сиромашна држава, није могла да развије дипломатску службу упоредиву с већим европским земљама.   Наша дипломатија вечно је „кубурила” с новчаним недаћама и малим бројем службеника. У првим деценијама после Берлинског конгреса, Краљевина Србија ретко је куповала зграде посланстава. Оне су изнајмљиване, а посланици су живели у изнајмљеним становима. Особље српских посланстава најчешће су, осим посланика, чинили само секретар или писар и, понекад, аташе. Протекција и бирократизам у иностранству су били исто толико раширени колико и у земљи.
Рад наших представништава, наравно, није био могућ без подршке власти из земље. Занимљиво је, међутим, колико мала је била тадашња управа у поређењу с данашњом. Министарство иностраних дела 1879. године имало је, поред министра, једног начелника министарства, пет (дипломатских) секретара и три писара – укупно девет чиновника (не рачунајући татаре – курире, одаџије (домаре) и практиканте). У наредним годинама министарство је расло, па је тако 1881. године имало 13 чиновника. Тек осам година након Берлинског конгреса донесен је (1. новембра 1886) први Закон о устројству министарства иностраних дела, дипломатских заступништва и конзулата Србије у иностранству.  Предвиђено је да Министарство иностраних дела буде подељено на два одељења: политичко и административно (конзуларни и технички послови, попут рачуноводства). Политичко одељење делило се на одсеке за политичка питања и за штампу (такозвани пресбиро), а административно на четири одсека. Секретари и писари министарства били су подељени на пет класа. Законом су била предвиђена иста дипломатска и конзуларна звања која су већ ранијим прописима била уведена. За посланике је предвиђено да се бирају међу лицима која имају „за то нужна знања и способности, без обзира на положај или струку у којој служе”. Другим речима, свако образовано и политички подобно лице могло је да буде постављено за српског посланика. Они су постављани краљевим указом на предлог министра, а имали су ранг и положај министра (у влади). Дуго након усвајања овог закона, Министарство иностраних послова остало је сразмерно мало. Тако је 1888. године имало исти број (13) чиновника, као и седам година раније.
Писац Лаза Лазаревић је у једној од својих прича, „Побратими”, оставио опис прилика у једном српском министарству средином осамдесетих година 19. века. Ујутро, око седам сати би одаџије попрскале све канцеларијске подове водом, па би их онда очистили, отварајући врата и прозоре, да се канцеларије проветре. Рад у канцеларијама почињао је у осам сати. Писари и практиканти, односно нижи чиновници који би дошли након секретара у министарству, промицали су „наокришке поред њега” и кроз његову собу, кроз коју су морали проћи, стизали до своје просторије. Ту би се дали на посао. Кад је неки акт био готов и одобрио га старешина, добили би га практиканти на препис и тада би се „из оближње собе чуло како шкрипе пера у рукама практиканата и монотони глас онога практиканта који је диктовао распис”, док је с улице допирао нејасан жагор и далека шкрипа рабаџијских кола.
Крајем 19. и почетком 20. века, министарство је проширено за Просветни одбор при министарству иностраних дела, који се у ствари бавио питањем положаја Срба у Македонији и у Старој Србији. Осим њега, у министарству је успостављено (1890. године) и такозвано Политичко-пропагандно одељење које је, између осталог, имало пропагандно-обавештајни задатак и под којим су били сви наши конзулати у Турској.    Његове канцеларије биле су смештене у забачени део зграде министарства, одвојене од осталих, између благајне и архиве. Циљ је био да се не привлачи пажња јавности, јер су у ово одељење долазили разни поверљиви агенти из Македоније и Старе Србије. На овај начин српско министарство иностраних дела приближило се устројству других министарстава већих земаља која су имала посебна „источна” одељења, чији је циљ био праћење стања у Отоманском царству и на Балкану.