Postoji jedna zajednička osobina svih ovih blogerskih akcija koje su postale popularne: izazivanje besa u narodu
Blogovi i blogeri. Na prvi pogled, reklo bi se da nam je taj izum doneo vrhunsku slobodu medija i neograničene mogućnosti u borbi protiv cenzure. Donekle, to jeste tačno. U poslednjih nekoliko godina bili smo svedoci da su blogovi i društvene mreže pokrenuli priče o lažnim doktoratima, tajnim stranačkim dilovima, ili o propustima velikih kompanija.
Ipak, ovaj nezavisni imidž blogera istovremeno je odlična platforma za vrhunsku manipulaciju i spinovanje javnosti, koja je većini ljudi potpuno nevidljiva. Mehanizam za ovo je vrlo jednostavan, a svodi se na to da će čitaoci najlakše poverovati u priču ukoliko je došla od nekog malog i nebitnog blogera, čoveka iz naroda.
Najbolji efekat postiže se kada mali čovek „raskrinkava” nekog velikog. Ljudi će takve blogove masovno postavljati i širiti po društvenim mrežama. U startu se pretpostavlja da veliki i moćan čovek drži zvanične medije pod svojom cenzurom, i ljudi osećaju moralnu odgovornost da pomognu da se istina čuje. Iza tog malog blogera može se takođe kriti neko veliki, ali to će retko ko posumnjati. Ogromna mržnja prema moćnim vladarima ljudima potpuno zaslepi um i automatski veruju da je istina sve što je objavio bloger iz naroda, „jedan od nas”.
Blogeri su često svesni šta rade, i za to budu dobro plaćeni. Ovde, u Srbiji. Neki od njih su mi to otvoreno priznali u privatnim razgovorima. U drugim situacijama, blogeri su izmanipulisani od trećeg lica, i ni sami nisu svesni da učestvuju u prenošenju neistina. O ovome govori čuvena knjiga „Veruj mi kad te lažem” od američkog blogera i marketinškog stručnjaka Rajana Holideja, koji se profesionalno bavio upravo ovakvim manipulacijama javnosti.
Jedan od primera koji Rajan navodi u svojim ispovestima je kreiranje lažne kampanje protiv kontroverznog filma „Nadam se da služe pivo u paklu”, za koji je bio angažovan. Tokom noći, Rajan je ižvrljao niz bilborda za ovaj film, stavljajući na njih unapred smišljene poruke koje su pozivale na bojkot i zabranu filma. Zatim je fotografisao te bilborde telefonom kao „slučajni prolaznik”. Nakon toga poslao je slike nekim popularnim blogerima, uz poruku: „Hej, slučajno sam prolazio i video da su bilbordi ižvrljani, evo ti ekskluzivna vest i slike”. Mamac je upalio. Nakon što su vest objavili blogeri, priča se prenela i na klasične medije, i kroz nekoliko dana cela Amerika je živela u uverenju da se građani masovno bune protiv ovog filma. Krajnji rezultat bio je to što su mnogi iz radoznalosti otišli da ga pogledaju.
To je primer jednog fabrikovanog spina u kojem blogeri pomažu širenju neistina, a da nisu ni svesni toga. Koristi se nekoliko poluga – blogerska sujeta i pohlepa pre svega. Njima je jako važno da budu prvi koji su nešto objavili, jer im to donosi slavu i novac. Iz tih razloga, često neće previše duboko proveravati autentičnost priča koje su im „dojavljene”.
Sa druge strane tu su blogeri i pisci koji su svesno angažovani da obmanjuju javnost. U Srbiji imamo veoma zanimljivu pojavu: kada se kaže „botovi” (ljudi plaćeni da pišu hvalospeve na internetu), uvek se misli na botove vladajuće stranke. Niko ne primećuje druge vrste – one koji rade za neke druge. A pouzdano znam da ih i te kako ima.
Još jedna varijacija na temu su takozvane digitalne ucene, koje su sada i kod nas sve češće. One se dešavaju kada ucenjivač ciljano kreira lažni video-snimak ili tekst koji nanosi štetu nekoj kompaniji, a zatim traži od te firme novac. Na primer – neko će okačiti na „Jutjub” snimak u kojem prikazuje kako je pronašao zarđalu kašiku ili mrtvog miša u tetrapaku sa mlekom. Zatim će snimak početi da se širi po društvenim mrežama, a ucenjivač će tražiti novac od mlekare da ga skine sa interneta. Većina kompanija pristaje na ovu ucenu, jer se teško može dokazati da li je miš zaista bio u mleku ili je naknadno ubačen, a svaki dodatni sat koji taj snimak provede na internetu pravi kompaniji ogromnu štetu.
Postoji jedna zajednička osobina svih ovih blogerskih akcija koje su postale popularne: izazivanje besa u narodu. Ukoliko je ta komponenta prisutna, velike su šanse da će se priča širiti brzinom svetlosti, bez obzira na to da li je istinita ili lažna. To je nešto što prof. dr Novica Milić naziva „provokacija kao komunikacija”. U siromašnim državama kao što je naša, bes se najlakše izaziva spinovanjem priča u kojima je neko stekao novac ili moć na nelegalan način. U razvijenijim društvima, briga o ljudima i manjinama je mnogo važnija, tako da se bes tu najlakše izaziva pričama u kojima je neko predstavljan kao rasista, seksista, ili je iskazao nepoštovanje ljudskih prava na bilo koji drugi način.
Nažalost, sve ovo dovodi nas do zaključka da se ne može uvek verovati ni blogerima. Jedino što možemo jeste da razmišljamo svojom glavom, i da se ne povodimo tek tako za masom kada krene sledeći linč neke osobe zbog teksta „nezavisnog” blogera.
