Da bismo odgovorili na ovo pitanje, prvo moramo karakterisati današnji svet. To je svet sklon krizama, svet obeležen ratovima, kompleksan svet u kojem kriza u jednom regionu odmah izaziva posledice u drugim regionima, i svet ispunjen besom. Ne besom protiv mašine, već besom protiv mehanizama moderne diplomatije. Jer su ti mehanizmi, poput UN-a, utemeljeni na logici kompromisa i usvajanju globalnog pogleda u kojem su akteri, države i ljudi suštinski povezani jedni sa drugima. Ipak, doba besa odbacuje kompromise, mrzi globalizam, osuđuje UN i obećava da će vaskrsnuti prošlu eru sjajnog nacionalnog suvereniteta.
Ono što je zaista izvanredno jeste kako je logika odvojenosti zamenila logiku relacionalnosti u digitalizovanoj javnoj diplomatiji. Kada su digitalne tehnologije prvi put uvedene u svet javne diplomatije, bile su viđene kao revolucionarni alati koji bi mogli da podstaknu veze između diplomata i naroda. Virtualne ambasade, virtualni svetovi, društveni mediji – svi su oni nudili nove oblike povezanosti i nove metode za upravljanje odnosima.
Međutim, recentni trendovi u digitalizovanoj javnoj diplomatiji pokazuju da se digitalni alati sve više koriste za podrivanje povezanosti i jačanje odvojenosti. Ovo postaje očigledno kada se ispitaju tri aktuelne digitalne prakse.
Prva praksa je domaća digitalna diplomatija, u kojoj diplomati koriste društvene medije da ciljano komuniciraju sa sopstvenim građanima. Ponekad diplomati nastoje da promovišu spoljnopolitički uspeh, a ponekad žele da pokažu kako doprinose nacionalnom prosperitetu. Problem je što u tom procesu diplomati prikazuju globalne događaje kroz usku nacionalnu prizmu. Retorika domaće digitalne diplomatije je ona o nacionalnom “MI”. Kako rat u Ukrajini utiče na “NAS”? Kako kinesko tržište nekretnina “utiče” na NAS? A sa tim “MI” dolazi i zanemarivanje “NJIH” – njih, što su druge nacije, drugi ljudi, i drugi akteri.
Druga praksa je upotreba digitalnih tehnologija od strane diplomata za marketing, prodaju i ulepšavanje rata. Rat se ulepšava kroz slike koje ratnom oružju daju estetsku dimenziju – NATO, SAD, Ukrajina, Švedska, Francuska, Litvanija – svi oni rutinski dele slike aviona F-16 okruženih veličanstvom aurora borealisa ili severne svetlosti. Na ovaj način, lepi rat zamenjuje razumnu mir.
Ukrajina je posebno vešta u prikupljanju finansijske podrške od digitalne javnosti kroz niz digitalnih tehnologija. U svim ovim slučajevima, digitalna javnost postaje potrošač rata, kupujući majicu sa natpisom “Hrabri Ukrajina” dok finansira još jedan dron ili još jednu raketu zemlja-vazduh. Čineći javnosti saučesnicima u ratnim aktima, diplomati smanjuju otpor prema ratu. Još je zabrinjavajuća tendencija ratnog humora, gde ukrajinski vladini nalozi ismevaju ruske vojnike koji gore živi, ili ruski digitalni nalozi slave smrt dece u Ukrajini, ili NATO i britanski nalozi na društvenim mrežama koriste humor dok prete da puste pse rata.
Kroz sve ove aktivnosti, rat se transformiše iz žalosnog poslednjeg izlaza u logičan odgovor na tenzije među državama.
Treća praksa je sve veće usvajanje borbenog i pogrdnog tona od strane diplomata na mreži. U sve više zemalja, diplomati koriste društvene medije da bi ismevali druge države, napadali svoje susede i kritikovali medije. Neki ove aktivnosti nazivaju “Diplomatija Vukova Ratnika”. Ja bih ove aktivnosti nazvao “Diplomatija Usamljenog Vuka”, jer sve one podrivaju kolektivni napor za rešavanje zajedničkih izazova.
Diplomatija je definisana kao posredovanje otuđenosti. Sve više, digitalizovana javna diplomatija slavi otuđenost od sveta. U tom smislu je logika odvojenosti zamenila logiku relacionalnosti u savremenoj javnoj diplomatiji. Glavni razlog za to je što diplomati vide digitalni svet kao “tržište kupaca”. Ako digitalna javnost uživa u slikama rata, diplomati će ih pružiti. Ako digitalna javnost sve više odbacuje multilateralizam, diplomati će osuditi multilateralizam. Ono što su diplomati zaboravili u magli rata je da imaju kapacitet da oblikuju kako ljudi vide svoj svet i ulogu svoje nacije u tom svetu.
Relacionalnost može biti povraćena od strane diplomata i može služiti kao vodeća logika digitalizovane javne diplomatije. Ali to zahteva da diplomati ne deluju kao hiperaktivni PR agenti koji prodaju štosove i jedno-linijske uvrede digitalnoj javnosti koja je sve više uplašena i ispunjena besom. Štaviše, diplomati moraju ponovo da daju prioritet onlajn interakcijama nad strateškim komunikacionim kampanjama koje se prvenstveno koriste za uticaj na javnost i oblikovanje njihovih percepcija događaja, aktera i država.
Ilan Manor
Kako su društvene mreže promenile lice diplomatije u arapskom svetu?
