Piše: Gordana Radisavljević – Jočić
Dr Slobodan Vukčević rođen je 1970. gоdine u Osijeku. Diplomirao je na Pravnom fakultetu u Beogradu, magistrirao u Budimpešti na Central European University, International Business Law, a doktorirao u Ženevi na Geneva School of Diplomacy and International Relations, University of Switzerland. Deset godina se bavio advokaturom, obavljao je dužnost generalnog sekretara Ministarstva spoljnih poslova Srbije i Crne Gore i Republike Srbije, kao i šefa misije Srbije pri UN i drugim organizacijama u Ženevi. Takođe, bio je o vođa radne grupe koja se bavila praćenjem rada organizacija iz oblasti ljudskih prava u Sektoru za multilateralnu saradnju. Trenutno se nalazi u Beogradu u zvanju ambasadora pri ministarstvu spoljnih poslova Republike Srbije.
U ženevskoj Školi za diplomatiju i međunarodne odnose doktorirali ste na temi „Diplomatija u digitalnom dobu“. Odakle potiče vaše interesovanje za proučavanje ovog fenomena?
S.V: O digitalnoj diplomatiji počeo sam da razmišljam zahvaljujući knjizi Tomasa Fridmana „Svet je ravan“ (The World is Flat). U toj knjizi objavljeni su Fridmanovi intervjui sa važnim ličnostima iz političkog i poslovnog sveta i kroz te intervjue je, i sam koristeći dostignuća informatičke revolucije, sa jedne praktične, životne strane pokušao čitaocima da objasni kakve je sve promene u nacinu zivota i rada izazvao razvoj informatičke i komunikacione tehnologije.
Šta se podrazumeva pod terminom „digitalna diplomatija“?
S.V: Službeno, ona ne postoji, to je samo jedan od načina na koji diplomatija funkcioniše. U svom začetku, tradicionalna diplomatija se svodila na prenosioce poruka od jednog vladara do drugoga, zatim su izaslanici dobili pravo da pregovaraju u ime vladara, nakon toga se javljaju stalna predstavništva pri dvorovima i tako redom – do diplomatije kakvu poznajemo danas. Novim pronalascima kao što su telefon, telegraf, avioni na mlazni pogon, menjao se i način rada diplomata. Nove okolnosti zahtevale su nova znanja i nove veštine. Diplomate danas, lišene su privilegije da sakupljene informacije analiziraju u miru i da o svojim stečenim saznanjima obaveste centralu. One moraju reagovati brzo na događaj, analizirati ga na licu mesta, konsultovati nekoliko izvora i na osnovu tako skupljenog materijala, pripremiti informaciju ministarstvu; uzimajući pri tome u obzir potrebe korisnika. Postoji duhovita opaska jednog bivšeg američkog predsednika sa kraja 18. i pocetka 19. veka, koja najbolje opisuje razliku između diplomatije nekada i sada: „Dve godine nismo čuli našeg ambasadora u Španiji. Ne javlja nam se. Ako se ne javi još godinu dana, ‘ajde da mu pošaljemo pismo“.
Koliko je upliv elektronike uticao da se izgubi uglađeni i odmereni jezik po kome je diplomatija poznata?
S.V: Umesto zašiljenog guščijeg pera i parčeta papira, alatke savremog diplomate postale su laptop i „blekberi“ telefon sa stalnim pristupom internetu. Mnogi sporazumi, posebno trgovinski, usaglašavaju se putem video linkova i razmenom mejlova, što rade i nasi predstavnici. U multilateralnoj diplomatiji, elektronska komunikacija, koristi se posebno u „draftiranju“ rezolucija ili drugih tekstova koji se usvajaju na međunarodnim forumima. Novim sredstvima komunikacije, prevazilaze se formalne barijere, te se gubi nekadasnji protokol i etikecija. Naravno on još uvek postoji, posebno u bilateralnoj diplomatiji, ali u znatno blažem obliku. Na taj način štede se vreme i novac, a bilateralni sastanci održavaju samo sa onim stranama u postupku sa kojima postoji neki problem. Svi mi koji smo na internet platformi nalazimo se u virtuelnom svetu, koji je paralelan realnom u kome živimo. Kao posledica, događaju se presedani da, pre nego što se neka odluka formalno donese na nivou neke organizacije ili države, ona već bude objavljena na jednoj od nekoliko društvenih mreža. Međutim, i pored svega navedenog, digitalne tehnologije ne mogu da zamene tradicionalnu diplomatiju. Mogu samo da je nadograde.
Da li sve to daje mogućnost zloupotrebe novih alatki?
S.V: Kao u svakom poslu, postoji opasnost od zloupotrebe, o tome govore termini kao što su sajber rat, hakerisanje itd. Upotrebom novih tehnologija (personalni računar sa pristupom internetu), teroristi mogu relativno jeftino da organizuju napad na važne mreže, sajtove i zaštićene informacije. U razvijenim zemljama u današnje vreme radom kritične infrastrukture – kao što je napajanje grada vodom ili strujom – upravljaju kompjuteri i oni predstavljaju “poslasticu” za hakere. Njihovoj zaštiti se posvećuje velika pažnja. Naravno, tu su uključeni i sajtovi vlada kao i druge poverljive baze podataka, koje su, takođe, meta napada sajber terorista. Ne postoji apsolutna zaštita podataka koji se nađu na otvorenoj mreži. Pritiskom na miša, pristupa se moru informacija koje nisu uvek verodostojne, često su spinovane i ne mogu se neposredno koristiti bez prethodne provere.
Mogu li diplomate preko neformalnih društvenih grupa i blogova da utiču na svetsko i javno mnjenje zemlje u kojoj službuju? Koja je to granica koja se nikada ne sme preći?
SV: Naravno da mogu, zbog toga to i čine. Pravilo je da diplomata u zemlji prijema ne komentariše javno unutrašnje-politička pitanja, ali postoje česti izuzeci. Svoje komentare, predstavnik, šalje svome ministarstvu i to mu je prevashodni zadatak. Stvar je procene diplomate šta i kada javno treba da kaže i naravno zemlje domacina da li će mišljenje tolerisati ili ne i proglasiti ga za personu non grata.
Koliko se Srbija prilagodila novim tehnologijama i načinima komunikacije?
S.V: To je postupak koji traje i mogu da kažem da Srbija ne zaostaje u postupku prilagođavanja na nove okolnosti i nova pravila. Zanimljivo je da neke velike sile čak otvaraju virtuelne konzulate, odnosno veb strane specijalno za zemlje u kojima nemaju predstavništva. Naša diplomatija koristi digitalnu diplomatiju onoliko koliko joj to sredstva dozvoljavaju i koliko za tim ima potrebe.
Kakva je uloga pojedinca u savremenoj diplomatiji?
S.V: Internet platforma izjednačava učesnike, daje jednake uslove svima. Na kraju se, ipak, sve svede na čoveka – kako će ko da plasira informaciju. Čovek ne može da se zameni. Postoje neki teoretičari koji kažu da diplomatija više ne bi trebalo da postoji, da je to skupo, da sada postoje druge mogućnosti komunikacije, koje premoscuju diplomatske kanale i koji upotrebom novih komunikacionih sredstava mogu da je delom ili u potpunosti zamene. Ja ne mislim tako. Diplomatija ne može da se zameni, bar jos ne za sada. Nove diplomate poseduju znanja i potrebne vestine za vodjenje pregovora i pripremanja prikupljenih informacija vodeci racuna o korisniku i njegovim potrebama istovremeno zastupajuci interese svoje zemlje.
Ipak, nove tehnologije uvele su i nove učesnike u kreiranju spoljne politike, kao što su novinari, NVO, nezavisni pojedinci…
S.V: Novinari sada imaju brojeve mobilnih telefona većine političara i odmah reaguju kada čuju za neki događaj. Ukoliko im na pitanje odgovore sa: „Nemam komentar“ ili „Moram da se konsultujem“, apsolutno gube na kredibilitetu. Internet vrši pritisak na sve ljude koji donose odluke. Kao ilustraciju, navodim primer koji je Henri Kisindžer u svojoj knjizi “Diplomatija”, naveo kao karakterističan za novo vreme: „Ranije su me diplomate pitale kako da reše neki problem, a sada me pitaju šta da kažu o tom problemu“. Svoje „fejsbuk“ i „tviter“ naloge imaju ambasade, ministri, predsednici. Diplomatijа je morala da se prilagodi tim novim tehnološkim dostignućima i da se pojavi i u tom virtuelnom svetu. To ne remeti posao diplomate u aktuelnom, realnom svetu, koji se nije mnogo promenio. Međutim, informaticka revolucija dovela je nove igrače u nekada ekskluzivnu arenu vladinih službenika. Sada preko društvenih mreža i blogova, pojedinci, nevladine organizacije i razne ad hoc grupe za pritisak mogu da utiču na svetsko javno mnjenje. Tako su počele mnoge savremene revolucije, poput takozvane „tviter revolucije“ 2011. na severu afričkog kontinenta. Ogroman je uticaj novih tehnologija. Ne morate da imate tv stanicu sa satelitskim signalom, dovoljno je da mobilnim telefonom snimite neki događaj, postavite snimak na „jutjubu“ i čitav svet sazna za njega. Fantastična stvar!
http://medijasfera.com/dr-slobodan-vukcevic-izazovi-diplomatije-u-digitalnom-dobu/
