U vreme Bemdžamina Frenklina bilo je potrebno šest meseci da diplomatske poruke
stignu iz Pariza do Filadelfije. Uloliko je ambasador želeo da bude efikasan, morao je da donosi autonomne odluke u skladu sa poznavanjem konkretne situacije i nacionalnim interesima svoje zemlje. Ali dobri stari dani su iza nas, a obim i frekvencija komunikacije između diplomate i njegovog sedišta (Ministarstva spoljnih poslova) je samo vrh ledenog brega informacione revolucije. U tom smislu tri su glavne promene u prirodi diplomatije koje stoje iznad svega:
Pre svega, tu je promena u odnosima vlada – vlada diplomatije, jer se sada ona odnosi na diplomatiju na nivou odnosa ljudi – ljudi. Komunikacija između političkih lidera posredstvom diplomatskih kanala postoji i još uvek igra značajnu ulogu, ali vlade više ne igraju tako značajnu ulogu kao što su to činile pre sto godina. To što ste zvaničnik vlade ne daje vam mogućnost da igrate tako značajnu ulogu kao što je to bilo ranije. Naime, u današnjem svetu korporacija, civilnog društva, kulturnih pokreta i kao najvažnije, ideja, ne postoje granice država i njihovih stanovnika koje kroje naše živote. On line platforme danas imaju više efekata na ljude od većine vlada, a najvažnije u tome je što one čine bolji efekat, omogućavajući bolju interakciju i dejstvo na i između konzumenata informacija, uprkos političkih razlika. To znači da , ukoliko diplomatija želi da bude u duhu sa savremenim trendovima, morala bi ucestvovati u globalnim razgovorima koji nastaju na svim nivoima. Diplomatija koja je zarobljena u uskim okvirima emitovanja informacija i širokom spektru strasti prioriteta, identiteta koji čine savremenu politiku, brzo bi mogla da izgubi svoje vrednosti. U slučaju moje zemlje to bi značilo dovodjenje do zdrave i kreativne energije u različitim oblastima – bilo da je to džez, košarka, preduzetništvo, tehnološke inovacije, literatura ili kuhinja. Kao dobar domaćin zabave, moje je da predstavim sagovornike i dozvolim im da medjusobno nastave da komuniciraju.
Još jedna razlika između nekadašnje diplomatije i one koja je praktikovana pre informacione revolucije jeste „nestanak tajnosti“. Čak i pre destruktivnih i opasnih otkrića Edvarda Snoudena i Žulijana Asanža, termini kao što su „strogo između nas“ i „van evidencije“ postaju prazna ćaskanja. Mlade polaznike u diplomatskim akademijama danas uče da nikada preko diplomatski zaštićene šifre ne pišu ono što ne bi želeli da se sutra pojavi na naslovim stranicama medija. To znači da se klonite onih izjava i akcija za koje ne želite da se uklapaju sa stanjem u javnosti i onim što vidimo da menja fokus u odnosu na javnu diplomatiju.
Konačno veći obim informacija je doveo do profesionalizacije i specijalizacije u svakoj produktivnoj sferi, počev od medicine do marketinga i u tome diplomatija nije izuzetak. U prošlosti od diplomate se očekivalo da bude svestrani gospodin sa obrazovanjem dovoljnim da obavi mnogo razgovora tokom diplomatskih večera, ali bez profsionalne obuke. Danas to više nije slučaj. Kompleksnost sredstava i načina koje diplomata mora da koristi, kao i diversifikovani auditorijum kojem se obraća zahtevaju od njega izvorne i specijalizovane veštine. To podrazumeva specijalizovanost u veštinama koje se tiču društvenih medija, sposobnost analize i interpretiranja kao i beleženja (registrovanja) svega onoga što bi činio i profesionalni menadžer u jednoj korporaciji. Duboko sam uveren da tehnologija čini da diplomatija bude dinamičnija, uzbudljivija i kreativnija profesija.
Autor : Ido Aharoni
