Ako svađa Rusa i Amerikanaca „balkanizuje” svetsku mrežu i Srbija će morati da se uklopi
„Internet je projekat CIA”, izjavljuje ovih dana ruski predsednik Vladimir Putin, iskazujući nezadovoljstvo koje u poslednje vreme prema svetskoj mreži „mejd in Amerika” gaje zemlje poput Rusije, Kine, Brazila, ali i Nemačke. Pominjući CIA, Putin obnavlja hladnoratovsku retoriku, jer je poznato da je internet pravljen za potrebe američke vojske, da bi posle bio prepušten civilnim rukama.
Kao što je eksplozija interneta devedesetih ukazivala na globalizovani svet posle pada Berlinskog zida, tako skorašnji poziv na „podelu” ili „regionalizaciju” svetske mreže ukazuju na novi hladni rat između velikih sila. Iako se i osamdesetih godina prošlog veka uveliko koristio u akademskoj zajednici, internet je u komercijalnom smislu procvetao tek sa kidanjem „čelične zavese”, što je značilo ujedinjenje Evrope, otvaranje Rusije za strane investicije i globalizovanu ekonomiju koja je čvrsto povezivala SAD, Evropu, Brazil, Rusiju, Indiju, Kinu. Svetska mreža pokazivala je duh vremena na način na koje su to činile svetska zdravstvena ili svetska trgovinska organizacija.
Internet je postao jedan od frontova u ukrajinskoj krizi, a najnoviji komentari Vladimira Putina ocenjeni su kao njegov do sada najjasniji signal da želi da razbije celovitost mreže, piše „Gardijan”, dok drugi zapadni mediji upozoravaju na opasnost od „balkanizacije interneta”. Geopolitički termin korišćen da opiše proces fragmentacije regiona ili države u manje, najčešće međusobno posvađane celine, sve češće se pominje kao scenario po kom bi svetska mreža mogla da izgubi svoju globalnu prirodu.
Podsećajući da glavni tok informacija ide kroz servere u SAD „gde se sve kontroliše”, ruski predsednik je naglasio da je zbog toga neophodno da se serveri velikih nacionalnih internet resursa zadrže na teritoriji Rusije.
Dušan Stojičević, član Upravnog odbora Registra nacionalnog internet domena Srbije (RNIDS), ne smatra da Putin želi da razbije globalnu prirodu interneta, ali objašnjava kako bi mogla da izgleda „iscepkana” mreža.
– Moguće je da se organizuje novi koren interneta (trenutno postoji samo jedan jedini u SAD) i da on bude na teritoriji Rusije ili Kine. Kina je pre dve godine pretila da će to uraditi ali nije. Tek, pokazala je da to može. Ukoliko bi se otvorio drugi koren i ne bi sarađivao sa američkim, postojala bi dva paralelna ali nestandardna interneta. Na primer, ako postavite sajt „Politike” na kineski koren, on ne bi bio vidljiv korisnicima američkog i obrnuto. Ako bi oni bili usaglašeni, sve bi funkcionisalo kao do sada. Ovakve stvari mogu da sprovedu samo veće sile, jer je to veliko ulaganje. Mi ćemo se kao jedna od manjih država prilagoditi prema razvoju događaja – kaže Stojičević.
On dodaje da je u osnovi ove izjave težnja Rusije i drugih zemalja da se kontrola nad internetom oduzme Americi, uprkos činjenici da je internet izum koji je u SAD i nastao i napominje da fragmentacija interneta u mnogim oblicima već postoji.
– Kao što je to Kina uradila filtracijom sadržaja i blokiranjem određenih servisa koji su globalni, kao i uvođenjem određenih, globalno nestandardnih protokola, mnoge zemlje prete ili su već učinile internet za svoje građane drugačijim nego u svetu. Ako se sećate Turske i blokiranja „Jutjuba”, kao i mnogih drugih primera, to je fragmentacija interneta na zahtev nacionalnih država. Rusija teži da se kontrola nad internetom stavi u ruke svake od zemalja, dok Amerika želi da deklariše globalnu prirodu interneta kroz usvojene standarde na međunarodnom nivou, i da zadrži kontrolu na određenom nivou – kaže Stojičević.
Iza poziva za cepkanjem interneta, ne stoji samo sukob u Ukrajini, već i letošnje otkriće uzbunjivača Edvarda Snoudena da američka Nacionalna bezbednosna agencija (NSA) masovno špijunira svoje i strane građane, kao i svetske lidere. Kritičari kažu da je afera „Snouden” bila odličan izgovor za vlade, posebno autoritarne režime, da insistiraju na suverenoj kontroli nad nacionalnim internet saobraćajem, što bi moglo da ima katastrofalne posledice po e-trgovinu i ljudska prava.
Ruska Duma je nedavno usvojila zakon koji od stranih društvenih medija traži da im serveri budu u Rusiji upravo zato što NSA ima pristup serverima u SAD i njima prijateljskim zemljama. Internet provajderi, „Jahu”, „Gugl”, „Fejsbuk”, svi oni moraju da sarađuju sa američkim obaveštajcima ako NSA ima sudski nalog. Osim toga, NSA često i nije tražila dozvolu suda već je razbijala šifrovane mejlove i priključivala se na optičke kablove na svoju ruku i tako skladištila podatke o korisnicima interneta. U tom smislu, Kremlj želi da serveri budu na ruskoj teritoriji, a Putin kritikuje ruskog pretraživača „Jandeks” što je registrovan u Holandiji, pa je podložan i holandskim zakonima.
Fragmentaciju mreže su pominjali i u Brazilu i Nemačkoj jer se otkrilo da NSA presreće telefonske pozive predsednice Dilme Rusef i kancelarke Angele Merkel. Nemci su masovno počeli da otkazuju ugovore američkim i provajderima sa serverima koji nisu u Nemačkoj. Brazilci su stekli titulu boraca za slobodan internet, ali nisu uspeli da provajderima nametnu obavezu da moraju da čuvaju podatke o brazilskim korisnicima u Brazilu.
Internet je, očigledno, postao političko oruđe. Njegova snaga uočena je kada su ga demonstranti iskoristili za organizovanje protesta u okviru Arapskog proleća. Zbog slobode na internetu, odnosno prilike da svako može da okači materijal na mrežu i svako tom materijalu da pristupi, on se pokazao kao idealno mesto za kritiku vlasti. Zbog toga je „Fejsbuk” i zabranjen u Siriji i Kini, dok je turski premijer Redžep Tajip Erdogan probao da zabrani „Tviter” gde su osvanuli kompromitujući podaci o njemu i njegovoj porodici. Iako je priroda interneta kakav danas poznajemo globalna, svaka zemlja može da blokira i filtrira sadržaje na svojoj teritoriji i to niko ne može da joj zabrani.
Poziv na fragmentizaciju stigao je i kada su Rusija, SAD i EU nedavno videle koliko diplomatske štete jedna drugoj mogu da nanesu na otvorenom internetu. Kada bi svako imao svoje parče ovog virtuelnog sveta i kada bi suvereno vladao njime, onda bi verovatno bilo teže da se na „Jutjubu” objavljuju prisluškivani snimci ruskih odnosno američkih diplomata. Upravo se to dogodilo kada su prvo osvanuli presretnuti razgovori američkog diplomate Viktorije Nuland koja je opsovala EU, a zatim i ruskih ambasadora koji posle Krima „planiraju” da anektiraju i Majami.
Jan Braun sa Oksfordskog instituta za internet kaže za „Gardijan” da je malo verovatno da bi budući lokalizovani internet onemogućio pristup sajtovima u drugim regionima, ali da bi saobraćaj verovatno bio usporen, uz upozorenje korisnicima da ulaze u deo interneta koji je pod američkim ili britanskim nadzorom.
Iako bi to uticalo na razvoj komunikacija i ekonomije, Braun smatra da je lokalizovani internet možda jedini način da se zaštiti privatnost čak i ako budu usvojeni novi međunarodni sporazum o privatnosti, koji se pominju kao mogućnost. On napominje da bi takav sporazum bilo teško sprovoditi i verifikovati, jer se nadzor interneta ne može otkriti kao nuklearna proba.
Prvi sajt nastao u CERN-u
Iako Putin pripisuje zasluge američkim obaveštajcima, internet je napravljen za potrebe američke vojske (projekat Arpanet). Prva dva kompjutera su povezana krajem 1969, jedan na losanđeleskom univerzitetu, drugi na Stanfordu. Petnaestak godina kasnije na internetu je bilo 16 miliona ljudi i i-mejl je počinjao da menja svet.
Iako većina ljudi internet poistovećuje sa svetskom mrežom (World Wide Web) ona čini samo deo interneta. Mrežu kakvu danas poznajemo kreirao je 1990. Britanac Tim Berners Li u laboratoriji u CERN-u. Njegov je i prvi vebsajt info.cern.ch. Amazon se pojavio 1995, Gugl 1998, a Vikipedija 2001, kada je na netu bilo 513 miliona ljudi. Danas ih je 2,76 milijardi.
Berners Li je u sredu na konferenciji o internetu u Brazilu rekao da su zakoni neophodni kako bi se zaustavili špijunaža i masovan nadzor i da bi svi građani imali jednak pristup mreži. On smatra da je veb dao ljudima moć, i individualnu i kolektivnu, ali da je isto tako olakšao i pretnje i zloupotrebe.
„Nije nimalo izvesno kakav ćemo internet imati narednih 25 godina, ali potpuno je na nama da odlučimo o tome”, poručio je.
