Vreme sjaja, vreme tame. Diplomate u vrtlogu istorije od XIII veka do 1941. godine

Priče o diplomatskim vezama Srbije sa Evropom u ovom delu sežu do srednjeg veka i renesanse, od veza Srbije sa Vizantijom, preko staroga Dubrovnika, zatim ustaničke Srbije i njenih vođa, do prelomnih trenutaka uoči dva svetska rata. Vojvoda od Broljija rekao je da je diplomatija ono najbolje što je civilizacija mogla da stvori kako bi se izbeglo da sila uređuje međunarodne odnose, a iz mnoštva činjenica u Lopandićevoj knjizi „Vreme sjaja, vreme tame”, izranjaju dva stožera: istorijske prilike Srbije, koja je oduvek balansirala između velikih sila, kao i biografije diplomata koji su se u takvim okolnostima snalazili više ili manje uspešno…

Upečatljiva je ličnost prote Mateje Nenadovića, nekadašnjeg predsednika Praviteljstvujuščeg sovjeta i ustaničkog vođe, koji je na Bečkom kongresu 1815. godine zatražio pomoć velikih sila tokom šestomesečne diplomatske borbe protiv Turaka, poručujući: „I ako nas svi oterate, mi ćemo opet doći i za milost prositi…”

– Prota Mateja, koji je na Bečkom kongresu uglavnom dolazio do vratara ili ponekog ministra, a izuzetno i do austrijskog cara, nikada nije primljen kod ruskog cara. Predstavnik Kneževine Srbije na Berlinskom kongresu Jovan Ristić nije mogao da uđe u salu, gde su donošene glavne odluke. Za razliku od takve pozicije Srbije i njenih diplomata, doajen Nikola Pašić na Pariskoj mirovnoj konferenciji 1919–1920. godine predstavljao je zemlju saveznicu velikih sila u Velikom ratu. Ti periodi sjaja i tame stalno su se smenjivali u našoj istoriji, kao što se se smenjivali i u životima onih koji su je stvarali, kaže Duško Lopandić, dodajući da njegova knjiga opisuje postupke onih koji donose odluke, među kojima su kralj Aleksandar Karađorđević, namesnik Pavle, Jovan Ristić ili Stojan Novaković, ali govori i o diplomatama koji su saučestvovali u donošenju odluka, i među kojima je bio i Ivo Andrić, kao pomoćnik ministra spoljnih poslova.

Doba prvih srpskih konzula u Staroj Srbiji, vreme kada su u Prištini i Makedoniji službovali Branislav Nušić i Milan Rakić, zapamćeno je kao „herojsko doba” srpske diplomatije. Koliko je bio težak položaj srpskih konzula u Prištini, a opak pritisak Turaka i Albanaca na Srbe, svedoči i Nušićev zapis, koji u svojoj knjizi navodi naš sagovornik: „Ne izostajem ja još i danas ni sa jednog spiska ljudi koje treba u Prištini ubiti. Za tri i po godine kako upravljam ovim konzulatom, već sedam puta sam osuđen na smrt na njihovim skupovima…”.

– Istorija se ponavlja, a sadržana je u ovoj priči o našim ljudima koji su otvarali prve konzulate po obodima Otomanske imperije, i koji su sa nesumnjivim žarom davali sve od sebe za ujedinjenje srpskog naroda. Po proglašenju mobilizacije uoči Prvog balkanskog rata, Rakić je napustio mesto diplomate i pridružio se jedinici pukovnika Alimpija Marjanovića, a u oslobođenu Prištinu ušao je kao pobednik, zbog čega je odlikovan Zlatnom medaljom za hrabrost 1912. godine, podseća Duško Lopandić.

Trenutke istorijskog sjaja, ali i tame, u diplomatiji iskusili su i drugi srpski pisci: Stanislav Vinaver, Jovan Dučić, Miloš Crnjanski, Ivo Andrić, a fenomen veze srpske književnosti i diplomatskog poziva Duško Lopandić objašnjava kao prirodnu povezanost pismenosti i rada u državnoj administraciji:

– Ivo Andrić je od prvog diplomatskog nivoa došao do značajnog mesta poslanika u Berlinu, u slobodno vreme baveći se pisanjem, dok je Jovan Dučić čitav život proveo po našim poslanstvima,  upoznavajući drugačije kulture. Primer Crnjanskog pokazuje da on nije bio diplomata od karijere, a to nije bilo cilj ni za svestranog Vinavera, koji je 1929. godine stigao  u Berlin, posle Ženeve.  Sredinu tridesetih godina u Nemačkoj, usred progona Jevreja i spaljivanja knjiga, Vinaver je opisao: „Umesto mozaika raznih volja, želja i političkih tendencija, sada postoji samo jedna politička direktiva”.

O prelomnim trenucima za diplomatiju govori i priča o ministru inostranih poslova Milovanu Milovanoviću u toku Aneksione krize iz 1908. godine kada je Srbija, ostavljena od velikih sila, bila suočena sa novim ratom ili priznanjem aneksije Bosne. Milovanović je provodio besane noći strahujući od napada austrijskih trupa, ali i od crnorukaca. Lopandić opisuje situaciju u kojoj na pitanje hoće li se Srbija izvući, Milovanović odgovara: „Srbija hoće, ali ja neću”.

– Milovanović je, pored ostalog, bio kreator Balkanskog saveza, koji je doveo do proširenja Srbije, a u vreme Aneksione krize pokazao je izuzetno diplomatsko umeće da spreči rat. Posle smrti, u Evropi je bio ožaljen kao najveći Evropljanin među Balkancima, primetio je Lopandić.

Diplomatija je u najvećoj krizi kada iscrpe sva svoja sredstva i kada se nađe pred samim ratom, što ponekad, kako kaže naš sagovornik, postaje igra pantomime, kao što je bilo vreme između puča u Beogradu 27. marta i napada nacista 6. aprila 1941. godine.

– Pokušao sam da prikažem i karijeru Aleksandra Cincar- Markovića, ministra inostranih poslova, koji je učestvovao u potpisivanju Trojnog pakta. Na njegovom primeru vidi se da se istorija ne može relativizovati. Sada se vodi debata o Milanu Nediću, za koga se zna da je bio kvisling i saradnik okupatora, i tu činjenicu niko ne može da izbriše. Iako nije igrao ključnu ulogu, Cincar-Marković ipak je učestvovao u zaključenju Trojnog pakta i potpisao kapitulaciju Jugoslavije. Pišući o njemu pokazao sam kako se jedan prosečan diplomata u nemirno vreme može izgubiti u ovoj profesiji, kao u magli, objašnjava Lopandić.

Danas se donekle smanjuje važnost klasičnih bilateralnih diplomatskih odnosa, a kako ističe naš sagovornik, sada je sve aktuelnija multilateralna diplomatija kao i „javna” diplomatija usmerena ka javnom mnjenju.

– Nekada je vest od Carigrada do Beograda putovala pet do deset dana, a danas postoji „SMS” i „tviter” diplomatija, ali i pored toga neke stvari se ipak ne menjaju, a to su međuljudski odnosi. Ono što je danas specifično jeste da šefovi država i vlada više učestvuju u operativnim odnosima nego pre, što je „diplomatija na vrhu”. To posebno utiče i na rad Evropske unije, napominje Lopandić, koji se temama Evropske unije bavi još od studentskih dana i stažiranja u Evropskoj komisiji.

http://www.politika.rs/sr/clanak/346031/Herojska-diplomatija-Nusica-i-Rakica